Њ.К.В. престолонаследник Александар Карађорђевић први је Карађорђевић који је дочекао да види своје унуке. За 123 године владавине ове наше династије, или двеста девет година од смрти родоначелника Карађорђа, само је наш краљ, како народ каже, или престолонаследник принц Александар, како званично гласи његова титутула, добио животну прилику да гледа како његови унуци расту.
– То се ни једном од мојих предака није десило, само је кнез Александар био жив када му се унука Јелена родила, али је због даљине никада није видео – каже у разговору за Слово Њ.К.В. принц престолонаследник Александар Карађорђевић. – Сада, када имамо такав тренутак да први пут у историји наше породице три генерације Карађорђевића живе заједно, на истом месту, не могу да опишем колико је то за мене важно и дивно. Уживам у сваком тренутку у овом благослову који ми је Господ подарио.
Шумадија и Опленац у нашем срцу
О Ваше Краљевско Височанство, где се најлепше осећате?
– Од свих земаља у којима сам живео и које сам обишао, у Србији је најлепше наравно, а када бисмо гледали конкретно место у нашој земљи – најлепше се осећам у свом дому, Краљевском двору, са својом породицом.
О Шта Вам се у Србији највише допада? И шта Вам се не допада?
– Заиста је тешко издвојити, много је тога лепог… Природа наше земље је невероватна, толико је прелепих предела… Бићу мало пристрасан – кренимо од Шумадије, Тополе, Опленца, који у срцу сваког Карађорђевића имају посебно место, они су међу најлепшим пределима које сам у животу видео. Али да не издвајам само Шумадију – цела Србија је прелепа. На пример, баш смо недавно путовали кроз браничевски крај, каква лепота! Имамо дивну земљу и то цео свет мора да зна, а ми Срби треба да будемо свесни блага које имамо. Треба путовати, видети сва лепа места широм света, али пре свега, знати какву лепоту имамо овде, у сопственој отаџбини.
Ту је наравно и наша историја и сви њени чувари који су остали до данас, наши манастири пре свега, као сведоци нашег живота и опстанка кроз векове. Они су посебно битни тамо где неки покушавају да избришу сваки траг српског постојања, попут наше свете земље, Косова и Метохије. Светиње које су преживеле столећа и дан-данас чувају идентитет, културу и оно што је најважније – дају снагу нашем народу да опстане.
И да закључим овај део питања – људи су управо највеће богатство и оно најбоље што Србија има. Велики потенцијал, много талената, Србија заиста може да буде поносна на свој народ.
Стоп поделама
У међуљудским односима налази оно што ми се не допада. Иако наше гесло каже да „Само слога Србина спасава“ и даље смо склони поделама. Због неслагања око одређених питања и разлика у мишљењу, умемо да правимо превелике баријере једни између других, где страсти често порасту толико да људи у свом неистомишљенику виде противника. То не сме да се дешава. Усмерени смо једни на друге. Нема нас толико много да бисмо могли да дозволимо да се још и делимо и гложимо између себе. Само уједињени и, наравно, поштујући све разлике које између нас постоје, можемо радити за добробит свих нас и наше земље.
Деценије лажи о мојој породици
О Шта вас највише боли из историје Ваше породице?
– Боле ме лажи и неистине које су деценијама систематски пласиране о мом оцу, мом деди… Људи треба да буду отвореног ума, да знају да не треба да верују свему што је писано у уџбеницима историје прављеним у време комунистичке владавине у форми пропаганде, већ да читају и истражују и оне изворе који су годинама били сакривани и забрањивани. Хвала Богу, последњих деценија тај вео лажи је коначно почео да се повлачи и да се открива права истина која је предуго била потискивана, али која је успела да преживи.
Мог деду, краља Александра I су комунистички послушници деценијама приказивали као најгору особу која се икада родила на овим просторима, а он је урадио толико пуно за нашу земљу. Постоји и много неистинитих прича о мом оцу – на пример, да је „побегао“ из земље у Енглеску на почетку Другог светског рата, али он је у Енглеску отишао по вољи наше владе, као и већина других монарха у тадашњој Европи. Када су њихове земље потпале под нацистичку окупацију, Краљевске породице су евакуисане у Лондон, као слободну и безбедну територију, да не би доспеле у Хитлерове руке и да би могле да наставе да подржавају борбу за слободу.
Увек треба да тежимо истини и да се боримо за њу. Историја не може да се промени, само диктатори покушавају да је измене, али истина увек нађе свој пут. Негативна пропаганда је нанела велику штету и народу Србије и мојој породици, али се надам и верујем да су та времена далеко иза нас.
Поносни на своју историју и културу
О Одрастали сте у другој култури, чиме би Срби требало да се поносе, а где треба да се надограђујемо?
– Требало би да се поносимо својом историјом, традицијом, културом. Тиме што смо кроз векове, иако нам се земља налази на раскрсници путева па смо били интересантни многим освајачима, успели да сачувамо себе, наш национални идентитет, веру, дух народа.
Иако бројчано мали, као народ смо много допринели свету, што се никако и никада не сме заборавити. Само Никола Тесла би био довољан да се све генерације заувек поносе, али ми смо свету дали и Милутина Миланковића, Михајла Пупина, Милеву Марић, Доситеја Обрадовића, Пају Јовановића, уосталом и наше савременике попут Новака Ђоковића. Тешко да има области у којој неки наш сународник није допринео светској науци, култури, уметности, спорту… То је нешто чиме се свакако морамо поносити.
О Бројна домаћа и инострана одликовања красе Ваш живот, која вам од њих посебно значе?
– Наравно сва су ми драга, пре свега као подсетник на неке важна животна дешавања. Породична одликовања која као старешина Краљевског дома носим су сведочансво континуитета, наслеђа мојих предака. Подсетник на обавезу да наставим њиховим путем у вршењу дужности према народу и Отаџбини.
Од страних, истакао бих орден Легије части у рангу командира, којим ме је пре 11 година одликовао тадашњи председник Француске Франсоа Оланд. Јако сам поносан на ово одликовање, јер сам наставио традицију моје породице. Орден Легије части је део историје Карађорђевића, али и нашег народа. Мој прадеда, деда и отац били су витезови Великог крста Легије части. Одликована је била и моја бака, Краљица Марија, као и бројни наши сународници, ратници и политичари, уметници и научници.
У два рата Легија части је била један од залога нашег савезништва и борбе за цивилизацију. Београд, наша престоница, један је од малобројних светских градова који су носиоци овог Ордена. То је часна традиција и са великим личним задовољством могу да кажем да она није нестала.
Отета имовина чека реституцију
О Да ли је спорно питање имовина Карађорђевића бар негде решено?
– Нажалост, није. Сва приватна имовина коју су моји преци поседовали, а која је нелегалним актом недемократског и тоталитарног ражима који је владао Југославијом након Другог светског рата отета и даље није враћена наследницима Краља Александра I и Краљице Марије.
Иако је неспорно да је у питању заиста била приватна имовина, да је купована, грађена и финансирана личним средствима Краља, да је на њу плаћан и порез, да се у свим земљишним књигама водила на Карађорђевиће, она и даље, ево скоро 80 година касније, остаје конфискована. У марту 1947. године, донет је указ којим нам је одузето држављанство и конфскована имовина. Ја сам тада са непуне две године постао државни непријатељ и питање имовине од тад остаје непромењено. Ипак верујем у владавину права, да ће се дугогодишњи процеси реституције најзад позитивно окончати и за Карађорђевиће.
Враћена само књига
Једина ствар која ми је икад враћена од свега што је отето мојој породици била је једна књига. Када сам као официр британске војске боравио у Западној Немачкој био сам у малом месту близу границе са Источном Немачком. Тамо ми је једном приликом пришао немачки граничар и упитао ме да ли сам ја син југословенског Краља и рекао да би његов отац желео да ме види. Пристао сам и договорили смо сусрет у локалном ресторану.
Увече, дошао је старији господин, пружио ми кесу и рекао: „Ово је Ваше.“ Гледао сам га зачуђено јер га видим први пут у животу. Како он може имати нешто моје? Видевши да ме изненадио, наставио је: „Током Другог светског рата, био сам војник Вермахта и служио сам у Београду, у команди која је окупирала Двор Вашег оца. Ову књигу сам тада узео из његове библиотеке. Желим сада да Вам вратим оно што Вам припада“. Отворио сам књигу и у њој заиста видео печат из библиотеке нашег породичног дома. Она је ишла са мном по свету где год сам путoвао. Коначно је дошла кући 2001. године, када смо се вратили у Србију. И данас је чувам.
Косово и Метохија – света српска земља
О Какву емоцију имате према Космету?
.– Косово и Метохија је наша света земља, колевка нашег народа, српски Јерусалим. Сви знамо шта Косово значи за сваког Србина, колико нам је важно у сваком погледу – историјски, духовно итд.
Оно што ме јако мучи је добробит нашег народа који у тешким условима живи на Косову и Метохији. Ужасни напади на Србе остају некажњени, а институције такозване „државе Косово“ не раде ништа да створе стабилно окружење за Србе. Чак и када се не дешавају напади или насилни притисци на Србе, наш народ сваки дан живи под сенком страха да ће се сваке секунде десити нови напад.
Понекад ми се чини да се готово ништа није променило у животима Срба од првог пута када смо моја супруга и ја посетили Косово, 1999. године, убрзо после бомбардовања. Патња наших људи коју смо тада могли да видимо и осетимо још увек је дубоко урезана у моје памћење. Као и од свих других посета након тога. Од тада до данас чинимо све што можемо да их подржимо, да предузмемо неке конкретне активности да побољшамо услове у којима Срби живе, и да им донесемо бар мало олакшања. Фондација Принцезе Катарине уз помоћ канцеларија Хуманитарне организације Лајфлајн у иностранству пружа хуманитарну помоћ Србима на Косову кад год је то могуће. Надам се да ћемо ускоро моћи поново и лично да одемо тамо.
Лобирање код страних дипломата
Ми морамо да учинимо све што можемо да очувамо постојање нашег народа и наше културне, историјске и националне баштине на Косову и Метохији. Да никада не изгубимо наду и веру. Али и да наставимо да лобирамо у међународној јавности за нашу ствар, да предузимамо промишљене и планиране кораке. Мој прадеда, Краљ Петар Први, вратио је Косово у састав Србије. Колико векова пре 1912. године Србија није имала власт над Косовом, а колико векова уопште нисмо имали државу? Али та ситуација се на оба поља променила. Обновили смо и државност и вратили Косово у састав Србије те 1912., само зато што наши преци никада нису изгубили веру и никада нису заборавили колико је Косово важно за нас.
Кад год се сретнем са страним дипломатама и другим утицајним људима, што је често, разговарам са њима на ову тему и тражим да разумеју позицију Србије. Знам да их обавезују званични ставови њихових влада, али важно је да то чују што чешће, да сагледају и другу страну приче. О томе сам много пута разговарао и са својим рођацима из других европских краљевских породица. Важно је и да они то знају, али морате схватити да су они монарси у уставним монархијама, који строго поштују своју улогу у држави, а било какве одлуке и ставови о овој и било којој другој сличној теми нису у рукама краљева, већ влада тих земаља. Зато је лобирање код политичких личности од великог значаја.
Веза са дијаспором витална снага
О Да ли имате идеју како коначно повезати српску дијаспору и матицу?
– У питању су јако битне везе које се морају континуирано неговати и одржавати. Наша дијаспора је важан и неотуђив део нашег народа. Чињенца да неко живи далеко од отаџбине не значи да је воли мање. Само један пример је Лајфлајн хуманитарна организација чије канцеларије је моја супруга основала пре више од 30 година. Ту је наша дијаспора дала немерљив допринос и још увек даје.
Оно што је нарочито битно јесте да се те везе негују и у наредним генерацијама. Да наша деца која су рођена и одрастају ван Србије долазе у земљу својих дедова, да у непосредном контакту уче о нашој традицији, да се друже са својим вршњацима у отаџбини. То је јако важно и тако ће се обезбедити да они не забораве ко су и шта су и ком народу припадају.
О Шта мислите, где су традициналне емоције за Вашу династичку породицу снажније: у дијаспори или у Србији?
– Мислим да су подједнако заступљене и не бих одвајао. Јер и у периоду док смо ми живели у изгнанству, наши људи у иностранству су могли отворено да искажу своја осећања, а то су великим делом били они који су због верности Краљу и Отаџбини били приморани да напусте нашу земљу, али и у самој Србији је било много оних који су искрено поштовали Карађорђевиће и надали се нашем повратку, само што то нису смели и да јавно кажу.
Србија будућности уједињена
О Школовали сте се у иностранству, како Вам изгледа образовање данас у Србији? И чему Ваша Фондација за културу и образовање посебно посвећује пажњу?
– Србија има добро образовање, сваке године имамо пуно талентоване деце која завршавају средње школе и универзитете. Оно што је нарочито битно јесте да их мотивишемо да по завршетку школовања остану у Србији. Да тако својим знањем и квалитетима допринесу нашој земљи.
Историјски гледано, Краљевска породица Карађорђевић је увек добро знала колико су свакој земљи потребни образовани људи. Да је њихов значај и допринос немерљив… Да без њих нема ни будућности земље. Сви чланови династије су давали свој допринос образовању и пружали подршку младима. Тако да је оснивање моје Фондација за образовање и културу у ствари представљао наставак традиције мојих предака у подршци образовном систему наше земље и ђацима..
Рад Фондације прати и моју личну визију. Желео сам да обезбедимо квалитетно образовање младима Србије, како би остварили лични развој, успешне каријере и лично испуњење. Добро образовање је темељ сваке државе на свету. Свака врста подршке младима је увек добродошла и преко потребна, како би били мотивисани да наставе школовање, да унапређују своја знања и да се константно усавршавају.
Један од наших главних догађаја су годишње награде за најбоље матуранте из Србије и Републике Српске. Тада одајемо признање ђацима генерација и желимо да им дамо подршку у њиховом даљем путу. Током свих година иза нас смо наградили више од 12.500 младих људи, са жељом да им пружимо подстрек да и на студијама, а и даље у животу, наставе да се труде да буду најбољи. Посебно ме радује када се, годинама након награда, јаве и поделе приче о својим животним успесима.
Краљевско вино са Опленца
О Какво је вино из Ваше Краљевске винарије?
– Заиста одлично. Може да се мери са свим врхунским светским винима.
О Да ли сте и коју особину “повукли” од претка Карађорђа? По карактеру, на кога највише личите из Ваше краљевске породице?
– Можда понекад умем да одреагујем мало нагло, плаховито, али и то све мање, са годинама човеку долази и смиреност.
Не би било примерено да издвајам неког од својих предака посебно. Сви смо ми комбинација гена, особина, специфичности које су красиле наше мајке, очеве, баке, дедове… У свима нама и кроз нас део њих наставља да живи, али опет сви смо ми и личности за себе.
Оно што се у нашој породици преноси и што је неизмењено од Карађорђа до данас, што је судбина и дужност сваког члана династије Карађорђевић – од детињства нас уче и упућују да увек радимо за нашу земљу и за добробит нашег народа, да стално будемо у његовој служби. Као што наш породични мото каже – „Из народа, за народ“.
То је наша главна дужност, најбитнији део наше традиције, коју морамо да пратимо у свакој нашој активности. Увек волим да цитирам речи мог оца, Краља Петра II, које на најбољи могући начин описују улогу наше породице у историји Србије, али и у будућности. Он је рекао „За нас Карађорђевиће Круна је била само средство служења народу, а не циљ личне династичке владавине“. То је наша судбина, и једини пут којим можемо да идемо.
Одрастање унука у отаџбини
О Испунила Вам се жеља да се Карађорђевићи рађају и одрастају у Србији. Да ли сте као човек испунили све своје велике жеље?
– Човек све док постоји увек има нешто што жели, чему се нада. То је оно што га вуче да иде напред кроз живот. Свакако да има доста тога што се још није испунило, али је доста тога и урађено.
Свакако, наш повратак у Србију након деценија прогонства је деловао као нешто немогуће, а ипак се остварио… Сада мој унук Стефан иде у школу у Србији. За пар година ће и унука Марија да пође. Прошле године се мој најмлађи син Александар оженио, лепе ствари се дешавају које нам доносе велику радост.
О Када сагледате прошлост Ваше краљевске династије, да ли сте задовољни својом судбином? Да ли је, ипак, на крају све испало добро?
– Наша прошлост је била онаква како је једино и могла да буде. Да смо могли, сигурно је да би неке ствари променили, али нека то буде део анализа историчара. Задовољан сам што су Карађорђевићи, након ко зна ког по реду изгнанства, опет у својој отаџбини. Јер једино у овој нашој земљи наши корени могу да се гранају и да наше породично стабло даље расте и развија се. А док смо уз свој народ, тамо где и припадамо, док се трудимо да доприносимо нашој отаџбини и њеном бољитку, све је добро.
Економија на зеленим технологијама
О У економском смислу, у ком правцу треба да иде Србија? У које гране привреде би држава требало посебно да улаже?
– У данашњем свету јако је тешко дати једноставан одговор на то питање, али свакако приоритет би требало да буде на одрживој економији, „зеленим“ технологијама, наравно и на оним привредним гранама за које имамо ресурсе и где можемо остварити конкурентску предност.
Свакако, како су информационе технологије неопходност у данашњем свету, оне више нису будућност, како се то често каже, него садашњост без које не можемо, а како наши ИТ стручњаци већ постижу огромне успехе широм планете, надам се да ће и Србија успети да се позиционира и на тој мапи. Можда би нека од будућих развојних инвестиција могла да иде баш у том правцу.
Наравно, не смемо заборавити ни пољопривреду као базичну привредну грану, а за коју већ имамо одличну основу. Наши пољопривредни производи већ имају своје место у светској економији, али мислим да може и мора још много боље.
Како сам говорио о лепотама Србије, грана привреде која се сама по себи намеће је свакако туризам. Из године у годину је ситуација све боља и боља, свакако треба наставити да се туризам развија, да што више људи из иностранства долази у Србију, али и да наш народ путује и упознаје сопствену земљу.
Повратак народу
О Када погледате у будућност, како видите Србију?
– Видим је као стабилну земљу која се темељи на демократским вредностима, међусобном поштовању свих људи који у Србији живе и који раде заједно на бољитку и себе лично али и наше земље. Као државу која поштује своју прошлост и традицију и на позитивним примерима из сопствене историје се надограђује.
Земљу која сарађује са свима и из окружења али и из света. Европа је показала да бивши непријатељи могу постати партнери и верујем да Балкан може наставити истим путем, али и да можемо имати одличне односе са великим светским силама.
Изнад свега, надам се и верујем да ће будуће генерације живети без страха, без мржње и са већим могућностима него што су имале претходне генерације. То би требало да буде заједнички циљ свих нас. Да нашој деци оставимо бољу земљу од оне која је нама остала од наших очева, као што су и они унапређивали оно што су им оставили њихови преци.
Дијана Димитровска, Слово, август 2026.
александар карађорђевић, династија карађорђевић, интервју, косово и метохија, краљевска породица, краљевски двор, принц александар, српска историја
