Ne volim izgovorene reči, možda zato pišem… Slikam tekstove i pišem slike a između brojim haiku u savršenstvu jednostavnosti, u tih 17 slogova u kojima stane sav smisao jednog ljudskog života.
Jednom davno sam se zaljubila u slike Anrija Rusoa Carinika i još me one zavode.
Kada bi me neko pitao da nabrojim pet najboljih pisaca, to bi bili: Žoze Saramago, Žan d Ormeson, Ljosa, Salman Ruždi, Orhan Pamuk, Umbero Eko. Ovde ih je šest, a ne pet. To je zato što je nemoguće ograničiti dobre pisce na broj.
U ovoj fazi života, za mene je na prvom mestu, iznad svih majstora reči i misli, Emil Sioran. Najveći cinik svih vremena i čovek koji živeo onako kako je govorio i govorio onako kako je živeo. Kada sam pročitala njegove intervjue koje je sakupio u knjizi „Ragovori“, godinu dana nisam mogla ništa da čitam. Baš ništa. Njegove misli su bile snažne i jezive kao duboka voda.
Iskren zbog sebe. Istinit kao što je to priroda prema samoj sebi. Bez zrnca želje da se dopadne drugima. Njegove misli i dela bila su za mene čista jutarnja rosa.
Zahvaljujući njemu, tako su najlepše godine za mene postale godine anonimnosti. Baš ta anonimnost u kojoj daješ najbolje od sebe, jeste nešto najlepše što čovek može da doživi. U toj grandioznoj anonimnosti nema aplauza. Nema drugih ljudi kojima možemo ili želimo da se dopadnemo. Tu smo – sami. Tu moramo da se dopadnemo sebi.
Onda je ta osoba koja je plovila sijoranovskim cinizmom jednostavno – nestala. Pojavila se nova, koja je sva u vedskoj literaturi u kojoj je nose talasi mističnih spisa, izbacuju je na divlje i nepristupačne obale, pa čak i na onu stranu života, pravo u Bardo todol. Ne znam još kuda ću sve doći – samo znam da se to moje putovanje nikada neće završiti.
Sada pišem zen poeziju, kinesku od četiri reda, japansku vaku od tridesetijednog sloga, haiku od sedamnaest ili slobodni stil.
Posmatram sebe sutra.
Ustajem i gledam lastavice u kružnom letu,
Kako bacaju na mene svoju radost.